Бора Симић: ПРЕНУЋЕ

поставио/ла Поезија суштине 06.12.2015. 13:03   [ ажурирано 15.01.2016. 04:17 ]


ПРЕНУЋЕ

Ливадом срца мога нестаје зимске чаме
Зелен се јечам њише, бледа бешумна свила
Гранале песме моје, луде, без стабла, саме
На њима места има за сва славујска крила.

Чекам озарје твоје да ме из ноћи прене
Измишљен грех без бола ко зора руди
Извита дуга небом пружила лук до мене
Стасалог да без руку загрљај срцем жуди.

Анђели бели и црни, а ти им чедна друга
Сунцу доброте пењу се твоје и моје стопе
На мом путу сад је мртва коприва - туга
Пољупци кише што ђурђевску траву шкропе.

У нашем шору насањао се глушачки камен
Топлином пси га греју када је глуво прело
Оженио јабланe месечев сребрни пламен
Разбежале се звезде, пробудило се село.

1970.

Бора Симић