Дајана Савановић: НЕМИР

поставио/ла Анђелко Заблаћански 10.11.2016. 13:10   [ ажурирано 28.04.2017. 03:15 ]


НЕМИР

Младост струји тијелом, 
а жар се гаси дубоко 
у магли разочарења,
док свако неке
огледе кроз мој живот води, 
свакоме сам подсмијех, 
Квазимодо 
којег нико не види 
и не сматра вриједним. 

Душа ми је гола, 
због немани пуста, 
тек овлаш  се насмијем, 
ето, 
не знам  зашто, 
а утроба је пуна тешких жеља, 
нада и разочарења. 

Желим да одем 
од свега познатог, 
старог, трошног и горког,
да сване нови дан 
измијешан непознатим надама, 
шансама, 
шаком среће и зрном слободе. 

Хоћу да се бојим нове буке,  
да трчим, 
да се борим, 
да ме неко воли, 
и ја да неког волим.

Хоћу да на новом путу нађем 
сигурну стазу, 
уточиште за срећу, 
радост и тугу,  
ослонац за јуче, стијену за сутра.  

Напустила бих себе саму, 
своје страхове, стеге и ограничења,  
измијешала бих 
своје ђаволе са дивљинама. 

Поред буке туђих жеља, 
поред борбе туђих душа, 
наћи ћу свој пут.  

Поред оштрих језика кобних, 
поред људи црних злобних,  
обојићу своје сате наранџама
и  минуте  јагодама,
Молићу Етера 
да нам пошаље ваздух Богова, 
и Еју да нам обасја љепше зоре.  

Још вјерујем 
у нама није само туга и Хаос, 
још вјерујем Правда и Љубав 
поново ће доћи, 
кад свјетло  изронити из Хада.  

Дајана Савановић