Јулијана Балабан: АДЕТ

поставио/ла Поезија суштине 11.07.2016. 11:27   [ ажурирано 12.07.2016. 07:34 ]


АДЕТ

Сећам се, 
отац је са шака тресао црницу
и, као дуван из луле, 
падало је иње.
– Ваља нам запалити земљу,
можда се боља роди!
Сјурили смо
ван мајчиног видокруга
и царства коме је прво
растиње бедем,
уверени да се суседна држава зове Шикара.
Онда смо порасли довољно да се не трпимо.
И још мало,
да помислиш да се кавез сам отвара
ако си ретка птица.
И сада видим ти стопала
прикована за седми степеник 
до паклених врата.
Опет, опет тврдиш: 
– Иза је лек за наопаке животе!
Још измишљам приче
да те вратим међу очева ребра 
и пролазнике.
И свлак ти знам,
предуго делили смо кожу,
песму морнара и изговоре.

Јулијана Балабан