Ранко Павловић: ЦВИЈЕТ У ОКУ

поставио/ла Анђелко Заблаћански 14.07.2016. 09:37   [ ажурирано 21.07.2016. 03:40 ]



ЦВИЈЕТ У ОКУ

(Оној у облацима)

1.
Рекох: Уђи у цвијет
И напиши пјесму о њему.

Увече, у њеном оку цвијет заспао.
У дубоком сну чека зору,
Да пробуди смијешак оне
У чијем оку сања, јер зна –
Смијешак ће пробудити сунце
И биће нови дан,
Другачији од свих.

И цвијет ће опет процвјетати
И у њеном оку биће букети
За оне које воли.

Заноћио цвијет у њеном оку,
Покрио се пергаментом капка,
Миловале га трепавице,
Гријале зјенице.

У сну, цвијет се расуо у пупољке.
Ујутро – расцвјетала планета
Пробудила сунце.

Из њеног ока
У освит изникао нови цвијет.
И не види се небо,
Свуда - насмијане латице.

4. и 5. јули 2016.

2.
Кренуо један цвијет свијетом,
Да тражи коме ће мирис и љепоту подарити.

У цвијетњаку све мирише,
Његов мирис губи се у мноштву.
Боја његова у шаренилу
Остаје без смисла.

На ливади... еј, шта су латице
Према лептировим крилима,
Шта је мирис једног цвијета
У успављујућем мирису трава!

У шуми мирис свјежег хумуса
Одбија све друге мирисе,
А љепота дивље папрати,
Какву је у лијепој руској вази
Држала Десанка Максимовић
У свом београдском стану,
Надвисује љепоту сваког цвијета.

Лутајући тако, наш цвијет
Слети на длан уснуле дјевојке.
Мирис њене коже и мирис цвијета
Стопише се у један,
А љепота латица озари уснуло лице.

Дјевојка се претвори у лептирицу
И од тада мирис и љепоту
Просипа свијетом.

1. 7. 2016.

3.
У око уснуле дјевојке
Мјесец спустио цвијет.
Ујутро –
Два цвијета у кревету

6. 7. 2016.

4.
У ноћни цвијет
Сјатиле се звијезде.
Јутрос свјетлуцају
У њеном оку.

7.7.2016.

5.
Дјевојку с цвијетом у оку
Дочекао дивљи цвијет у завичају.
Пружају латице један другом,
Хоће два ока да споје у загрљај.

8.7.2016.

6.

Кроз отворен прозор
Лахор нанесе облачак
Пун смеђкастих праменова.

Би ноћ зреле мјесечине
И други облачак,
Несташан као зечић
На цвјетној ливади
Док не угледа орла у плаветнилу,
Донесе сјетно око
У коме притуљена сунчева свјетлост
Засјени границу имеђу дана и ноћи.

Трећи облачак би пун стихова
У којима ниси могао распознати
Шта је сјета а шта усхићење.

Тако облаци испунише собу сном
И у њој више није било мјеста
За оно што неуки називају стварност.

14. 7. 2016.

Ранко Павловић