Снежана Дубак: ЈЕДИНКА У БРАТСКОМЕ КРИЛУ

поставио/ла Поезија суштине 10.08.2016. 08:19   [ ажурирано 14.09.2016. 02:56 ]


ЈЕДИНКА У БРАТСКОМЕ КРИЛУ

Погледајте у ме када пјесмом зборим,
и у ове очи што истински сјаје...
Пред вама ћу ноћас љепотом да горим,
учићу вас, људи, како вјечност траје.

Поникла сам тамо гдје се образ гаји,
први женски плачи из мене су текли,
рече отац мајци – из ње понос граји,
Чуваћемо, љубо, ово што смо стекли.

А било је љето, једно јунско подне,
после пола в'јека родила се ћерка,
златила се поља од пшенице родне,
засијала окна маленог кућерка.

Заплакала браћа сва од среће вајне,
у планину пошла да однесу гласе,
запуцаше људи из прангије бајне,
ове свете дворе женске очи красе.

Е, ја сам вам она што се прва родих,
и што часном роду вазда срећно свраћам...
Упамтите људи, свог се не изродих,
колијевци старој поносна се враћам.

Снежана Дубак