Поезија Анђелка Заблаћанског




ИГРА СЕНКИ

Да ли си заборавила
игру сенки по телима нашим
сребрне пољупце
у ведрим ноћима
мале мраве у мојим прстима
и све свице
у твојим влажним очима

Памтиш ли још трептаје
у песмама ноћних птица
таласе свежине
у уздаху свитања
уморне капке нетакнутог сна
и луду жељу
да нектар пијемо до дна

Да ли те сећање враћа
у недосањану срећу
и игру лептира
на уснама нашим
нерасцвале руже у недрима твојим
што росу опише
тек миловањем мојим

Да ли си заборавила
разиграни смех вихора
и занос мириса багрема
у твојој коси
на длановима мојим
тихо надолазећи удар дамара
и чуђење
како нас страст не замара

Памтиш ли још тишину
у паузама лудости маште
две упаљене цигарете
благи додир колена
и немушти зов
немиру чула што дрхте у ватри
загрљајима
о којима душа снатри

Да ли све још памтиш
или су сенке пале на сећања твоја
као вео магле
на јесења јутра
и поглед што лута
неизвесним сутра

Анђелко Заблаћански