Поезија Анђелка Заблаћанског




ЈЕДИНО ДОДИР

Размичем паучину са очију
тражећи твој лик у даљини
од снова не видех ништа
осим чежње.

Чекам да се јавиш осмехом јутра
кад сутон ми душу обузме
и не остави ништа
осим самоће.

Пијану машту у беспућа шаљем
док речи у грлу стоје
или их ветар разнесе
долином заноса.

И не слутиш ништа дрскошћу женском
или вешто чуваш немире
док лутам твојим погледом
и твојим венама.

Али како прећи прагове поноса
и тврђаве простих страхова
а пустити руке да говоре
у тишини.

Или ћемо вечно остати чисти
бежећи од истине јасне
да ватру ће угасити
једино додир.

Анђелко Заблаћански