Поезија Анђелка Заблаћанског




НЕДОСАЊАНИ СНОВИ

Заборавио сам кораке без посртања
Све недосањане снове на дивљем облаку
И ноћи заборавих пуне свитања
Ухапшен од живота у вечитом мраку

Пронашао сам душу у паучини ока
Пијанство у бескрају видика васионе
Заборавио сам уздах у бразди заскока
Заробљен на лађи што неповратно тоне

Заборавио сам мирис росе негажене
Месечеве сенке на девојачким грудима
Пронашао сам мисли звезде угашене
Тежњу ка псима и црвима а не људима

Заборавих сва лутања маглама ума
Разузданост пролећа у освите лета
А сазнадох истину на друму без друма
Убијену жељу да део сам овог света

Анђелко Заблаћански