Поезија Анђелка Заблаћанског




НОЋ СЕЋАЊА

Грле ме сенке
месец у крошњи снева
снове од сребра.

Славуји краду
капи росе из ока
тајну далеку.

Осмех се враћа
у ноћ лепљиву од зноја
пољубац жудње.

Тама ме тргне
месец се за облак скрио
славуји ћуте.

Поглед ми лута
кроз украдено време
просту самоћу.

Анђелко Заблаћански