Поезија Анђелка Заблаћанског




ОПОМЕНА ЧОВЕЧАНСТВУ

Док сву ноћ киша бесно бије у прозоре
А у даљини тужно лаје нечији пас
Невеселе мисли слутњом душу море
Да над светом као кондор кружи судњи час.

Ноћ се ломи под облаком наде плашљиве
А воњ тела заудара грехом пожуде
Молитве су без кајања – сузе лажљиве
Јер гордост је становиште сваке заблуде.

Још се чује лепет крила векова прошлих
Кад орлови напустише гнезда под небом
У блату се заглибише душе клонулих
Што нехристе нудили су сољу и хлебом.

У лавежу из даљине одјек судбине
И облаци што јецају сад још болније
Јер ноћ хладна сакрила је део истине
Да су зоре новог доба пуно тамније.

Анђелко Заблаћански