Поезија Анђелка Заблаћанског




ПЕСНИК

Бори Симићу

Колико пута је рањени славуј слетео на мој длан
Да пронађе уточиште у топлини болне душе моје;
Колико пута је мој понос скривао суза његових трен,
А кидао ми небеско срце као илузију без боје.

Колико пута је тишина немилосрдно парала уши,
Док ноћ је издисала над мојим уснама и папиром;
Песнику у мени не веровах да реч све може да руши,
Иако бесконачно борим се са својим сном и немиром.

Колико пута питања на већ знане одговоре тражим,
Разапет на стубу чекања и самотног привиђења;
Колико пута сам кушао да машту више не дражим,
Али залуд – кад ме ишту бол и дрска моја сновиђења.

Анђелко Заблаћански