Поезија Анђелка Заблаћанског




УКРАДЕНИ ОСМЕХ

Све је речи већ однео ветар
Свака се нада разбила о стење
Само очи још упорно траже
Један осмех - један мио осмех

Док магла пада по пољу сећања
И тишина се лукаво прикрада
Опет се нада разбије ми свака
И опет очи траже један осмех

И опет таму грле руке моје
Док летња ноћ је месечине пуна
Бар кад бих знао ко тај осмех краде
И ко моје очи дуго заварава

Анђелко Заблаћански