Поезија Анђелка Заблаћанског




УСАМЉЕНЕ ДУШЕ

О, да ли постоји негде сакривена
У беспућу неком - од света далека
Бродоломно слична душа усамљена
Или свако биће сáмо очај чека
 
И да ли се туге некад (негде) сретну
Док самоћи трен је бескрајан кô море
Или не препознаш патњу истоветну
Одевену само у туђе одоре

И зашто прост осмех мора да се снатри
Јер ретко кад слети на усне очаја
Те као опсена трепери у ватри
Запаљене маште - наде и смираја

Зато у свом болу не знаш јаде туђе
А можда је твоја мука ипак мања
И сујета свака опако оруђе
Кад живот изгуби потребу да сања

Анђелко Заблаћански