Поезија Анђелка Заблаћанског




ЗИМСКА ЧЕЖЊА

Опет снег ко некад пада
И мраз по прозору шара,
А срце гори ко и тада:
У времена стара.

Ветар ломи крошње голе
И иње у оку ми дрема;
Пусте руке већ дуго моле,
А одјека нема.

Белина пољима лута
И месечини пољуб краде,
А поглед мој нема пута:
У године младе.

Ноћ сребрна већ се губи,
И љубав тихо на усни мре;
Душу ми проста чежња уби,
Као и некад пре.

Зора јутру све поклања,
У сунчев зрачак стидно гледи;
Минуло време срце сања,
А сећање бледи.

Анђелко Заблаћански