logo sajta
Поезија Анђелка Заблаћанског




Песме из збирке
Пијано праскозорје
 Наручите књигу на
Анђелко Заблаћански
 
ПИЈАНО ПРАСКОЗОРЈЕ
(2014)

(Збирка песама, страна 119)

ИЗДАВАЧ:
СРПСКА КЊИГА М
Рума
 
Уредник:
Тодор Бјелкић
 
Рецензент:
Ђуро Маричић

http://www.vbs.rs/scripts/cobiss?command=DISPLAY&base=99999&rid=291236615&fmt=11&lani=sc

Делови рецензије за збирку Пијано праскозорје коју је написао је Ђуро Маричић,
српски писац и књижевни критичар из Хрватске


НАБУЈАЛЕ ЕМОЦИЈЕ

 

Књига поезије за одрасле, Пијано праскозорје, онима који прате поезију на интернету, већ од раније добро познатог српског пјесника Анђелка Заблаћанског, подијељена је у три циклуса: Човек жени, Иронија поезије и Над животом. Они који знају пјесника из његовог периода, пред коју годину, биће угодно изненађени заокретом у његовом стваралаштву. Док су његове љубавне пјесме из ранијег периода личиле, скоро као јаје јајету, некој класичној преслици, аутор је смогао снаге да учини корак у другом смјеру, модернизовао је свој израз, отресао се застарјелости, старих узора, постао је много више свој. Такав преображај наговјештава већ прва пјесма у првом циклусу, Тражење.

......

Треба погледати те сада смионе метафоре, богате мисаоношћу, зачињене љепотом: у мислима векова прошлих, ...у тајним осмесима дворских дама... болу робиња... у дну ми осама... у ћутању чистих осећања... у игри страсти заблуделог плама... чекала иза кајања... Колико лијепих синтагми и, помало жестоке, суптилности у само дванаест стихова. Каква шокантна откаченост! За недаровите пјеснике – на граници лудила! Извлачење мисли и љепоте из дна заумља! И као круна свему понављање дијела стиха у сваком од њих на крају строфе у дну ми осама, чиме пјесник појачава казивање.

.....

Иако се дугачким стихом може много више и снажније пјесник исказати, када је он прави умјетник, као што то Анђелко јесте, онда дужина стиха не утиче на квалитет пјесме. Запажа се да је и у обликовању стихова и строфа Заблаћански окренут стваралчком приступу. Тако у пјесми Чекана у свим строфама измјењују се стихови од осам и дванаест слогова, док се у пјесми Враћање налазе стихови од осам, четири, али и од три па и два слога. При свему томе, у неправилној грађи не осјећа се нигдје било каква дисонатност, сваки стих уз сву своју неправилност функционише сасвим складно и природно. Бројне су и друге пјесме на чијем се примјеру може уочити велико оригинално умијеће Анђелково у њиховом обликовању. Те пјесме могу послужити другим млађим и неискуснијим пјесницима за учење како врстан пјесник треба пажљво структурисати своју пјесму.

Неуобичајеност и оригиналност структуре пјесме, новитети које Анђелко Заблаћански уноси у српску поезију, огледају се у више пјесама. Истакнуто мјесто заузима пјесма Пар. Након два стиха слиједи трећи који функционише као засебна строфа од само једног стиха. Необичност тог стиха је у томе што он служи као некакав предах након изреченог афоризма у прва два стиха. Више пјесама дјелује иновативно са својом структуром, примјер је Украден трен  ноћи с њом.

.........

Пјесма Над животом је изузетно добра, антологијски вриједна, с њом би се могао поносити сваки од најбољих српских пјесника. У њој је пјесник дубоко загледан у властити живот, у само дванаест стихова рекао заиста много, много више него што многи кажу у веома дугачким пјесмама. Чак и у књигама! Дакако има још таквих пјесама у овој књизи. Паметан антологичар треба преорати ову књигу и сасвим сигурно наћи ће довољно бисерја у њој, много више него код многих пјесника у свим њиховим пјесмотворима.

.......

Да закључимо! Гдје треба тражити пјесника, умјетника, Анђелка Заблаћанског, као оног који даје нешто ново, нешто његово, оригинално, као допринос савременој српској поезији за одрасле? Наћи ћемо га прије свега у смионости заумне метафоре, која извире из неког тајног извора који је недокучив и необјашњив. У том божанственом украсу поезије пред којим дах застаје као пред очаравајућом љепотом младе жене коју видимо први пута. Изненади нас сусрет с њом, та љепота метафоре даје укус и свјежину његовој поезији. Уз суптилну осјећајност и одличне риме у пјесмама гдје су оне присутне и поред додира с класичним формирањем строфа ту је њихова неконвенционалност, није му уопште важно колико ће која строфа садржавати стихова. Неважно је и колико који стих има слогова, важна је једино снага дочаравања оног што се жели рећи. На том плану пјесник је избјегао шаблоне које су користиле раније генерације српских поетских стваралаца. Изградио је властиту оригиналну препознатљиву особеност.

 

Ђуро Маричић