Поезија Анђелка Заблаћанског




ДАВНА ПЕСМА

Мелодијо мојих снова – тупи удару звона
Дотакни жице виолине гудалом без струне
Да сваком нотом лудачки зајеца васиона
Јер све ми се жеље попут пешчане куле круне

Обезбојена слико урамљене ми самоће
Што ми лутају речи стазама непостојања
Док поглед слепо блуди и не зна шта хоће
У крику душе и греху отетом од покајања

Давна песмо стихована мојим страховима
Што са усне крадеш једино љубавне риме
Кад побећи немам куда себи ни вековима
А све могу забораву дати осим једно име

Анђелко Заблаћански