Поезија Анђелка Заблаћанског




ЛОМОВИ

Чудне снове већ ноћима сањам
Самог себе као звер прогањам

Замке ставим – све их заборавим
Да што лакше ту зверку уловим

Пушка трешти – стрела одапета
Звер у мени с очима детета

Уплашим се – сам од себе бежим
Пред нишаном сопственим се јежим

И све хоћу да се у жбун склоним
Мисли, поглед небу да поклоним

Да све звери заборавим тако
Али ловац тад стигне ме лако

Звер у мени тргне се са риком
Уплаши се – не верује ником

Тад и ловац страху се зачуди
Избезумљен из сна се пробуди.

Анђелко Заблаћански