Поезија Анђелка Заблаћанског




МАЛИ ЧОВЕК

Упиташ се често ко си себи, другом
Треба ли ма коме реч коју изустиш
Радосница, савет, или реч са тугом –
Смеш ли иком рећи оно што наслутиш

Или си фигура у партији шаха
Ни ловац, ни кула – већ шта коме треба
А у себе склоњен без узетог даха
Жељан да си неком бар залогај хлеба

Често се упиташ постојиш ли стварно
Да ли образ твој је то што такну прсти
Или све пред тобом мутно је и кварно
Чак и оно што се пред олтаром крсти

Тако избезумљен страху се предајеш
Да вечно си ништа чак кад силно волиш
И тад ћутиш гласно невешт да се кајеш
Јер кајањем никад никог не заболиш

Анђелко Заблаћански