Поезија Анђелка Заблаћанског




НАД ЖИВОТОМ

Све у мени плаче заблуделим смехом
Свако зрно среће увек с болом клија
Чедности сам дао сан досневан грехом
У простору само бескрај недођија

Вриску сам дамаре будио тишином
Оглувеле наде у сањива јутра
Све мисли у магли орао ведрином
И у сваком јуче изгубио сутра

Бежао од себе испред огледала
Стазом што вијуга баш у моје зене
Да никад не сазнам шта је судба крала
Ни колико таме има у дну мене

Анђелко Заблаћански