Поезија Анђелка Заблаћанског




НЕВИНОСТ ГРЕХА

Шта ће да ме такне сем твојих погледа
Ни усне – ни руке – ни обло колено
Шта сме осим ватре и шта осим леда
Оба чедно иста да је већ свеједно
У који се проспе месечина бледа

Шта ће да ме буди сем твојих осмеха
Безгласних у свему сем у мојој души
У најдубљем кланцу од животног еха
Из ока тек смешак може да поруши
У мени границе невиности греха

Анђелко Заблаћански