Поезија Анђелка Заблаћанског




НОЋ ПРЕД ОДЛАЗАК

Мом оцу

Клатно тупо удара у страха звоно
Нико му тон не чује до ропац смрти
И нико не зна кад зајецаће болно
Треном што већ мртве наде ће сатрти

А све је тако у неизвесном јасно
Чак што и у страху ничег се не бојиш
И свестан си да за све је сасвим касно
Мада у звоњави клатна још не стојиш

И знаш да ће доћи – чекаш – а не желиш
Клатно бије јаче – тишина све већа
Све се више кидаш док се не поделиш
На оног што јеца или смеха сећа

19. новембар 2011.

Анђелко Заблаћански