Поезија Анђелка Заблаћанског




ПАД

Месец се просуо долинама греха
У вучјим урлицима ноћ се сакрила
Јаук загрливши сред најлуђег смеха
Пред ђаволом стали анђели без крила

Бивају све тиша манастирска звона
Бедеми простоте у поглед су стали
Нејасна и себи дрхти васиона
Јер велике душе разапеше мали

Очи је склопила пред страхом истина
Небеса и Земља више не говоре
Јер сад лаж борави у капима вина
Сопствену пучину прогутало море

Анђелко Заблаћански