Поезија Анђелка Заблаћанског




РЕЧ ЖЕНИ

Нећу, ко зна чијим смехом, своје лице да зарим
Али туге твоје, куцајем мог срца ћу да исплачем
И никад, за слутњом радости нећу да зажалим
Док грлим твој бол душе рањене животним мачем

Нећу да у очима другим тражим мирис зоре
Већ да утонем у све таме твојих промашаја
Никад да се кајем, кад  јед твој ми уреже боре
Јер једино с тобом умем  чути зов маја

Нећу у свом страху, да тражим оправдање речима
Ни у чињењу, ко зна лажне ли, смелости туђе
Али с тобом бићу будан у најцрњим сновима
Да те грлим у заносу све луђем – још луђе

Анђелко Заблаћански