Поезија Анђелка Заблаћанског




СМРВЉЕНЕ МИСЛИ

Тишина плаче
бол не уме да ћути
сан што га слути

Сутон дан мрви
односи ведрину широку
даљина у оку

И све умире
тек месец наду дражи
немир ме тражи

У мраку видим
жену што усном слутим
а све прећутим

Утробу кида
заборављена самоћа
горчина воћа

Од несна мрежа
у капке се уплела
тупост начела

Анђелко Заблаћански