Поезија Анђелка Заблаћанског




ТИШИНА ВРЕМЕНА

Ништа ме не боли сем очију њених 
Мисли су ми празне само срце куца
Хладно од пљускова суза залеђених
У заборављеним изгревцима сунца

Ништа ме не боли сем ноћи у дану
У поглед ми стао зид камени цео
И осећам дах њен на уморном длану
Док између нас је сав од ћутње вео

Ништа ме не боли сем умор времена
Обешене о врат казаљке што ћуте
У трагу усана нада затурена
И додири што их обзорја још слуте

Ништа ме не боли сем јутра далеког
Глувог од цвркута птица с грана туђих
И рамена мога само за њу меког
Ништа ме не боли сем снова најлуђих

Анђелко Заблаћански