Поезија Анђелка Заблаћанског




УЈЕД БОЛА

Без циља све су мисли моје
Све жудње и наде јед само
У трептају ми мртве боје
Душа ни овде а ни тамо

Људска празнина дуго звони
Тупи јецаји понос сломе
Како и где сан ми се склони
Ех главо врела – луди доме

Није могло друкчије бити
Јер мач држе нечисте силе
У мене ушли вуци сити
А кидају ми крвне жиле

Уједи болни али ћутим
Нећу да болом храним псета
Тек такав умем смех да слутим
На лицу давно прошлих лета

Анђелко Заблаћански