Поезија Анђелка Заблаћанског




ЖИВОТНА ПРИЧА

Суштина на измаку воље у нади тражи спас
Док безнађе недогледом се шири тупошћу чула
Сањару несни искидали душу као бесан пас
А све минуло у титрај би стало поднева јула

Двоје спознаше да љубав постоји – истина чиста
Сваким дамаром чули су њен пев у тишини дана
И како с ћутањем осећање најлепше олиста
Да свака реч је мисао безумљу лако продана

У загрљају среће видеше блистави тмине сјај 
На знојавим длановима трагове минуле росе
И не слутише да сваки бескрај у себи носи крај
Да сви осмеси у крајичку усана туге носе

А живот, крвник или шерет, све је унапред знао
И кад су очи жене у страсти невино гореле
И кад је мушкарац додиром од свиле нежност брао
Да студ његова украшће лако жеље им недозреле

Суштина на измаку воље у нади тражи спас
Док безнађе недогледом се шири тупошћу чула
Сањару несни искидали душу као бесан пас
А све минуло у титрај би стало поднева јула

Анђелко Заблаћански