Преводи руске поезије | Анђелко Заблаћански






Маријана Соломко | КАД СЕ С ПЛАТНА

Када се с платна ведрине слика смрви,
Небо накрене бледо ждрело;
Последњи лист јесени, кô угрушак крви,
С дрвећа пашће невесело.
 
Колико њих, мноштвенотмастих, не вечних
Лиски – жалосно рече: „Зар већ“ ?
Кô људи – и њих је несрећних,
У заборављеном падежу умрла реч.
 
За стабло везане милост са милошћу,
Пијане од сока са дна живота
Кô старац дремају строгом мудрошћу –
Заробљене на самом дну ћивота.
 
А лишће – живо као нечије лице,
Као поцепане из блока странице:
Згажено лежи испод прашине;
Нечије мисли у процепу тишине.

• С руског превео Анђелко Заблаћански