Преводи руске поезије | Анђелко Заблаћански






Маријана Соломко | ЉУБАВНА ПРИЧА

Свело цвеће на грудима –
Старици у парку.
На њеном лицу – јасна стаза
До бдења у мраку,
Већ сасвим стара, бледих образа
Тихо корача – душу и утробу
У грлу носи,
А мужа има – у гробу.

Очи јој као булка румена...
Не примећује ништа
Што шаље јој јавор равнодушни,
Ни капи кише са темена
Пре него што склизну у бездање
Пратећи лишћа падање:
У њеним жилама пуста згаришта
И само о њему мисао жива.

Ум кад рече – Да, а срце – Не,
Пред олтар стала је тад,
А тек деветнаест година јој беше –
Пупољак испод беле хаљине
Прстен и вео –  јад:

Касно је за све – кô да рекоше –
Да схвати Голгота шта је,
На души бол што траје.

Јапанско дрво и хајдучица,
Детелина, мајчина душица,
Букет живота хира –
И љубавник усред њега,
Њена смелост у дну свих немира,
На кратки сусрет кад је хрлила
На трен да би га грлила,
Изван свих стега.

Ломљиво, крхко и нежно
Људско је памћење:
Истина, можда, зато је дата
Да све буде заборављено,
Тајна само сећање,
Да је чува замршена трава
И ноћ и луч од злата,
На њу падну збуњено.

Али ево – преда мном је букет,
Отворен сандук и боје
Избледеле - ко да не постоје,
А цветови шапћу ми јасније,

Vis-à-vis1  ружа и пупољци
И сузе низ лице кукавице,
Да причам  још гласније
Љубавну причу једне старице.

• С руског превео Анђелко Заблаћански

1Vis-à-vis (fr.) - Лицем у лице.