Преводи руске поезије | Анђелко Заблаћански
 | Маријана Соломко | РАЗГОВОР СА СЕСТРОМ Oстала је празнина кревета, Без твоје главе, злата у коси, Са простирке кô да си отета; Вај, набор сваки пустош доноси. Причале смо о злу сила таме; Све делиле као душа једна; У тежини речи нас две саме – Тонуле у мисао до самог дна. Причале смо о умору који Човека разједа изнутра тек, О души што у љуштури стоји И бесмислу кроз цео људски век. О стаблу погнутом, свитом одвећ Јабуке беле – јабучару белом, Где људско тело сто година већ, Притиснуто је сопственом бедом. И да златне косе октобарске Врло брзо – пола њих оседе. Од тамне и светле усуда маске, На зиду живота сенке бледе. А све то беше почетак краха, Подземна биљка – у раку пад... Јави се, већ је много страха Што твога лица не видим склад. Разговор наш почео је тек, А разбијен је кô јата птица клин – Изнад планина што нуде нам лек, Разговор дубок – опор кô пелин. Отишла си од нових епова... Оста кревет без златне ти косе, Моја ћутња – будућих векова, Беле сове самоћи пркосе. • С руског превео Анђелко Заблаћански |
