Преводи руске поезије | Анђелко Заблаћански






Дмитриј Веневитинов | ПЕСНИК

Тебе и син божији познаје,
Миљеник си музе и надахнућа;
Знаш ли обичног света одаје
Његове речи, кораке у чезнућа?
Напрасит није ни строг ти ум,
Не падаш у ватрене разговоре;
Но јасна мисао светла је шум –
Несвесна погледа у освит зоре.
Препуштен ужитку, ошамућен сав;
Пред олујним ветром младости,
Набусит у смеху, с криком ко лав
И необуздан у трену радости:
Све ти је страно, све дивље тако,
А све ти спокојно баш изгледа,
Мада у осмеху често су плакȏ
Кад уста постану чудно бледа.
Твоја богиња некад проста
И тихо умно размишљање,
Приносе ти тишину на уста,
Рођеног за душе разметање.
Твоји снови и твоје жеље –
Бојазни, наде и очекивање,
Све тајне, ћутања што те меље –
Души с пажњом нуди чување;
Твоје -  не увек јасно осећање,
Одједном – неко или нешто
Буди ватром трен или сећање,
Душу без страха, срце невешто,
А пун си приче и сновиђења
И у очима сјаја и пламења.
И опет тих си, опет плашљив,
Поглед у свој корак спустиш,
Као да стид и срамоту слутиш
За пролазне нагоне плачљив.
О, ако те сретне неко таквог,
Замишљеног са прстом на челу,
Проћи ће крај тебе ко крај сваког
Да не прекине реч невеселу,
Јер твоје божанске, мирне снове
Сузни ће поглед пун чезнућа,
Без речи знати да си уз богове
И миљеник музе и надахнућа.

• С руског превео Анђелко Заблаћански