Поезија Анђелка Заблаћанског




БЕЗДНО

Шта ми то у глави звони
Кад нису мисли водиље
И по сву ноћ ме прогони
Бездно као окриље

То истина је болна, љута
Испијени жуч и нада
Као понор и крај пута
То су звона дугог пада

И звоне звона луда
У глави – души – билу 
Да бежим немам куда
Бездно ме љуља у крилу

Анђелко Заблаћански