Поезија Анђелка Заблаћанског




БЕЗИМЕНИ

Ја сам жито без класа,
Суза без ока,
Славуј без гласа,
Туга дубока.

Ја сам песка зрно
Усред пустињских дина,
И оно најцрње црно
У тами морских дубина.

Ја сам пастир без стада,
Чувар харема туђег,
Јадник без јада
И луђи од најлуђег.

Ја сам пешак без ногу,
Хлад без сенке своје,
Нејасан и Богу
Ја, дуга без боје.

И опет жито без класа,
Суза без ока,
Славуј без гласа,
Туга дубока.

Анђелко Заблаћански