Поезија Анђелка Заблаћанског




БOЛ

Наиђе издалека, ненадано
Или је већ био ту:
Уплетен ти у погледу,
Заденут у осмеху,
Сасвим близу неопрезној души.
Можда ти је поруке слао
И кезио се твојој срећи,
Знајући да ћеш пред њим посрнути
Нејак као латица
Пред снагом олујног ветра.
Лукаво те чекао
Да се занесеш игром маште,
Задојен мирисом безбрижности,
Јер тад је најјачи,
Тад може све да ти узме:
И душу и тело;
Тад може да те ломи
Као ветар суве гране;
Тад може да тe разбије
У хиљаде комадића
Као пијанац празну чашу.

Анђелко Заблаћански