Поезија Анђелка Заблаћанског




ЛЕТЊИ САН

О зашто ме будиш птицо на прозору
Кад ноћ ми у оку не зна да задрема
Па санак угледах тек пред саму зору
И доживех срећу коју јава нема.

Негде у раскоши налик рајској башти
Крадем Афродити зреле крушке ранке
И грицкам их слатке у најлуђој машти
Док ме нежно грле њене руке танке.

Још попио нисам сок са њених груди
Кад од некуд бану моћна Клеопатра
Понизно молећи док јој срце жуди
А очи јој пламте као жива ватра.

Не рекох јој ништа, Афродита исто
Већ са Клеопатре скинусмо одоре
Занесен дотакох гротло њено чисто
А она уздахну – заталаса море.

Без речи ме љубе две богиње страсне
И баш тад ми птицо ти на прозор слети
И замути слике тако чисте, јасне
А око не уме свега да се сети.

Афродитин занос узела тишина
А за Клеопатром поглед лута сетан
О птицо проклета – зар само маглина
Може да учини да сам на трен сретан.


Анђелко Заблаћански