Поезија Анђелка Заблаћанског




НЕМОЋ

Бескрила птицо што се гнездиш
У старој крошњи сувог дуда
Још очима и умом летиш
Временом кад била си свуда.

И док северац мучи гране
Сневаш лишће – плодове зреле
Плаву зору да опет сване
Али наде већ све су свеле.

Све је мртво – а срце куца
Тужна птицо бар да те нађе
Ловац што на све бесно пуца
И да ти сунце мирно зађе.

А ловца нигде на видику
Једино мраз што крв ти леди
Док чежњом тражиш лета слику
Сећање свако тихо бледи.

Анђелко Заблаћански