Поезија Анђелка Заблаћанског




НЕСПОРАЗУМ

Жуборе сећања у мојим очима,
А уморне мисли краду ми снове;
О где си се крила у тешким ноћима
Док теби само још све наде плове?
 
Да ли то са неба твоје очи светле,
А у месечини коса ти се скрива?
У часу кад зора пробуди све петле
Ко у твом погледу испијен ужива?
           
Или си од страха капке затворила,
Да не види нико како чежња боли?
И као што птицу поломљених крила
И тебе самоћа у тишини сколи.
 
Или у ноћ шаљеш мисли мојој срећи
Да већ другој модре милујем божуре,
А не слутиш да сам самотњак највећи,
И да твоје име још ми усне зборе.
 
Да мрзим свакога ко о теби ћути
Мислећи да никог не питаш за мене;
И тад ми се разум сасвим већ замути
Да неко ти други љуби очи снене.
 
И шта да је тако? Зар још имам права
Да завидим твојој срећи с неким другим?
Или се и с тобом живот поиграва
Док самоћу кријеш у ноћима дугим.

Анђелко Заблаћански