Поезија Анђелка Заблаћанског




ОБИЧНА ПЕСМА

Не верујем а хтео бих
Не видим
А хоћу да гледам
Не чујем ништа осим чежње

И снови сва чула буде
Снови што дуги краду боје
Снови што из очију
Као сузе радоснице
Капљу
У осмех се задену
И заћуте

Или је песма кратковида и глува
Или је песник уплашен као срна
И не уме да каже
Куд снови одлазе
Кад поглед падне на под
Као осмех се изгуби
Кроз прозор сакривен у недрима

А видим сузе
Чујем осмех 
И опет не верујем
А хтео бих
Али не умем – или не смем

Анђелко Заблаћански