Поезија Анђелка Заблаћанског




ПЕЊАЊЕ ДОЛЕ

Ставише ми маску од невидљиве пене
У представи да играм ролу њима знану
Да срећна луда будем на ивици стене
Што мрклу таму иште и у светлом дану.

И ја се предах лако тој руљи сна празног
Изгубих јутра и росу – и мирис кише
Не видех ни сунца сјај од сјаја им лажног
Нит се могу сећати ичег мојег више.

А маске ће пасти – знам – једино мени
И ја ћу тад хтети да се јутра сетим
Али већ ћу бити на тој стрмој стени
Као рањен соко са жељом да летим.


Анђелко Заблаћански