Поезија Анђелка Заблаћанског




ПОТОНУЋЕ

Ти, што мук ми шаљеш кроз сутоне душе
Кроз пустињске ноћи на дну срца палог
Ти, што свесно тражиш снове који гуше
И у бесу чуваш сав животни талог

Ти ме вучеш к себи у то гротло хладно
Прождирући сваки траг светлости јасне
Смејући се како у човеку јадно
Сваки трачак среће зачас му угасне

У тебе урањам без узетог даха
Док на површини играју се сене
Већ сасвим сам доле - без наде замаха
И жеље да дигнем снове порушене

Анђелко Заблаћански