Поезија Анђелка Заблаћанског




ПРЕД ОЛУЈУ

Сунце се губи иза видика снова,
И сутон последњу кап румени пије;
По сенкама пао покров од олова,
О где ли сад месец своје сребро крије?

Ноћ је огрнула страхом младе брезе;
Тишину пролама дух Светог Илије
Кад на крошње проспе угарке од језе;
О где ли сад месец своје сребро крије?

Јашући на вранцу ветар друмом хучи; 
И већ тешке капи у прозоре бију,
А месец сакривен за облаком чучи,
Јер сву светлост сребра тмине му попију.

Анђелко Заблаћански