Поезија Анђелка Заблаћанског




РЕКВИЈЕМ ЗА ПОЕЗИЈУ

Зар песму да тражим у малом облутку,
Или у блејању стрижених овнова;
Стихом да се дивим, завидим белутку,
Само да бих био у хору кловнова?
 
Како реч да пустим без чулног покрића,
По папиру само просуто мастило,
И да издам Диса, Дучића, Ракића;
Да послушам камен, а не своје било?
 
Боље да заћутим као глуво доба,
Нека свака рима душу ми искида,
Него да запевам о цветању боба,
Или о лепоти окреченог зида.
 
Нећу да се питам како мрави живе,
Њихова марљивост срце ми не дира;
Не знам зашто ћуте узоране њиве,
Ни како се пишу речи без немира.
 
Зато ћу да певам тек кад песма боли,
Или кад ми чула опије чезнуће,
Кад ми свако слово осећаје сколи
И душу разгали њихово свануће.

Анђелко Заблаћански