Поезија Анђелка Заблаћанског




СНОВИЂЕЊЕ

Како да се сетим твога младог лика
И осмеха среће у твојим очима
Кад из погледа ми не избија слика
Тек угасле ватре – завесе од дима.

Како да се сећам твог пољупца жудње
И расуте косе по свежим грудима
Кад мислима лута болно време судње
Да и љубав дрхти пред силним људима.

Како да се сећам твог дрхтаваг гласа
Меког као сомот, нежног као свила
Кад кроз душу моју тек стрепња таласа
Да у мом сневању ти си само била.

Анђелко Заблаћански