Поезија Анђелка Заблаћанског




ТРЕН

Један тренутак довољан је некад
Да те обузме ненадана срећа, 
А онда опет
Трен само донесе туге разне,
Док нада догорева као славска свећа, 
И снови постану
Приче обичне и празне.

Понекад само 
Тренутак један је доста
Да дохватиш небо
Или скочиш с моста.

Анђелко Заблаћански