Поезија Анђелка Заблаћанског




БЕЗ ГРАНИЦЕ

О, задрхти још једном у мени;
Још овај пут, данас,
Задрхти само за нас
И не питај где су нам корени.

Немој стидљиво као што си некоћ
Већ снажно, да умрем;
Још сад – више не смем,
У бестраг свој ја морам, морам поћ'.

Али твој осмех понећу у себи;
Твоје слутње, твој мир,
Наш детињи хир;
Однећу све – све оставити теби.

Понећу благослов бога немоћи,
Бићу му слуга
Без снова, без друга;
Однећу светлост оне наше ноћи.

Однећу све – све оставити теби:
Тек свело цвеће,
Вино и светлост свеће –
Чуваћеш ти, ја носићу у себи.

О, задрхти још једном у мени;
Још овај пут, данас,
Задрхти само за нас,
Зар је важно где су нам корени?

Анђелко Заблаћански