Поезија Анђелка Заблаћанског




МИЛОВАЊЕ

Гле – зора капље са недара твојих
Сва чврста, све незрело беља
Гле – већ део је и усана мојих
Хладних од патње и врелих од жеља.
 
Гле – снови се у прсте створише
И лутају путем већ познатим
Врхом жудње, долом, па навише
И застану у уздах да свратим.
 
Уплашени у души се скрију
У беспућа слутњом изаткана
Онда опет чежњом се опију
И немиром краду бол из рана.
 
Пркосим им али дрхтим већ
Чујем тебе шапћеш ми у крви
И хтео бих – али не могу ти рећ
Да уздах потоњи лепши је нег први.
 
И гле – зора већ озари ми веђе
Клизи по телу, па у дно душе
И ми смо једно без страха и међе
Кô руже и трн, кô трн и руже.

Анђелко Заблаћански