Поезија Анђелка Заблаћанског




НЕДОСТИЖНА

Као искра вечног сна
Трепериш у ваздуху тишине моје,
Понекад - само у зеници без дна
Разлијеш ми све дугине боје;
Тад милујем те немо
Кô недозрелу трешњу кап росе,
Кô месечина своје небо –
Милујем твоју пут испод расуте косе

Анђелко Заблаћански