Поезија Анђелка Заблаћанског




ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА

Вечерас је опет у мени пролеће
Прошлост се враћа на тренутак
Твоје око пада на већ свело цвеће
И у мени буди већ заспали кутак.
 
Заспалу срећу у недрима туге
Дан кад удисах осмех твој
И кад тражих ноћи ведре, дуге
Да сакријем негде пољубац мој.
 
Кад дрхтах од жеље твог погледа
Да се зарије у мисли моје
И уста глува - од среће бледа
И груди пуне чедности твоје.
 
Вечерас дрхтим - али од погледа мог
И мојих жеља јер опет си ту
Седиш уз мене далека као Бог
Док прошлост сама дрхти у свом сну.
 
А ноћ одмиче хладна и тамна
Речи нема - крију се у нама
Тишина шапће времена нам пламна
Ту смо - а ипак сам сам и ти сама.

Анђелко Заблаћански