Поезија Анђелка Заблаћанског




СТРАХ

Страх ме је
док слушам тишину
подмукле ноћне таме
 
страх ме је
у сну тражити спас
 
страх ме је
видети свитање –
а опет остати сам
 
страх ме је
слушати птица пој
а беспомоћно тражити
људску реч
 
страх ме је
моје сулуде маште
што води ме ко зна где
а увек враћа на почетак
и у страх.


Анђелко Заблаћански