Поезија Анђелка Заблаћанског




ХАЉИНА ОД СНА

Нисам ти чуо глас ни смех што ноћ буди
Ни у сјају ока не видех даљину
Али чух да срце као струна гуди
И видех да за ме носиш сна хаљину

Распричан тишином желео те жудну
Слутњи да намигнем оком пуним тебе
Што тражи те дуго путевима чудним
Где никад не сретох никог осим себе

Сад знам да постојиш мада сасвим своја
Понекад ме само у занос поведеш
Али све утихне страхом неспокоја
Да чедност неспретно можеш да заведеш

И онда се питам чујем ли те икад
Или сва од сна је мргодна ми јава
Па ми твог осмеха није доста никад
Јер њему сем срца верује и глава

Анђелко Заблаћански